БИОГРАФИЈА

Моја мама, Бранка Милић, ћерка је Јована Михаила Милића и Милице Ракиџић Милић.

Рођена је 17.10.1955. године у Вараждину, барокном граду на северу Хрватске.

Мој деда, Јован Милић рођен је у Горњим Биљанима, општина Бенковац а бака Милица у Долову, малом банатском месту поред Панчева.

Деда се још као дечак са оцем, маћехом, старијом сестром и братом доселио у Вршац. Ту је одрастао и одатле се прикључио Црвеној армији, да би 14.10.1944. године приступио Југословнеској народној армији.

Бака је одрасла у занатској породици, као јединица. Прадеда Светислав био је сарач на добром гласу.

Основну школу мама је завршила у Чаковецу у Међумурској жупанији и током тог периода живели су у стамбеној четврти која се наслања на парк дворца Тракошћани.

У основној школи похађала је хор и била члан музичке омладине. Често ми је причала о професору Шоштару који је водио музичку секцију и учио их лепом држању и понашању.

Када је требала да крене у средњу школу, баба и деда су породицу преселили у Вараждин. Мама је ту уписала Средњу техничку школу.

Тих раних 70-тих у Хрватској креће да се огољује национални понос и покреће се успавана антисрпска политика. На улицама се могу видети написи: Србе на врбе. Једног од тих дана мама се враћа из школе и прича родитељима како је професор на часу тражио да устану сви који нису Хрвати. Устала је мама и још један момак иако је у разреду било више од двоје припадника других народа. Каже, тада се први пут запитала о свом пореклу јер се до тада сматрала Југословенком и није уочавала разлике међу народностима унутар тог појма. Деда је тада још увек био у служби а бака је радила у војној кантини и нису били слепи и глуви за расположење које је у Хрватској почело да избија на површину.

Мама радо прича о том свом разреду и најбољем другу Жељку. Ипак, професори које је до тада поштовала почињу да показују неко друго лице провокацијама на националној основи које су биле тешке и за одраслог човека а камоли за дете. Њеним родитељима то су били јасни сигнали да је време да се поздраве са својим животом у Хрватској.

Са собом је понела лепе успомене, помешане са тескобом околности и атмосфере у којој су отишли, букет са бројем ружа колико је било другова у разреду и златни медаљон са угравираним Za uspomenu i večno sećnje od II a .

Са друге стране, деди је лакнуло када су прешли границу. Рекао је: Само када сам дочекао да видим ћирилицу.

То колико су баба и деда донели исправну одлуку те 72 године показаће се за мање од 20 година касније, када смо мама и ја побегле из хотеле Медена у Трогиру у који су упали момци са бејзбол палицама намењеним српским туристима. Негде пред крај рата, када је деда требао да изради нова лична документа, мама је покушала да добије његов извод из матичне књиге рођених из Горњих Биљана. Стигао нам је одговор из Задра да они немају податке да је породица Милић икада живела тамо. Захваљујући по мало компулсивној склоности моје породице да педантно чува разну документацију, дедин стари извод је и даље читав па ипак немамо сумњу одакле смо…у супротоном би историја могла да каже другачије.

Прелиставајући странице на Интернету док сам куцала овај текст, Википедија и званична страница града Вараждина ми је пружила следће податке:

Вараждин – националност 97,91% Хрвати.

Са својих 17 година мама у Новом Саду уписује трећу годину Средње грађевинске школе, смер високоградња. Матурирала је са високим оценама.

Деда се пензионисао рано. Причао је, оног тренутка када официри и војска више нису јели из истог казана он више није имао шта тамо да тражи. Није био каријериста а био је човек од речи, који се држи правила и није воле да окреће главу од неправде. Такви су увек камен спотицања за оне жељне напредовања по сваку цену. Таква је моја мајка. Таква сам и ја. Војска му је пружила добро образовање, кров над главом и на томе јој је био захвалан. Бака је још неко време држала Дуванов киоск на углу Лукијана Мушицког и Војводе Бојовића а када се деда пензионисао продала је првим комшијама своје имање у Долову и од добијених пара купили су виноград у Черевићу, општина Беочин. Грожђе и вино био је њихов хоби од када их ја знам па до тренутка када их је савладала болест.

После средње школе, мама је уписала грађевински факултет. Математику је предавао Живојин Ћулум. Ипак, жеља да што пре осамостали и „има свој динар“ упутили су је да се запосли. Тако почиње њен радни век у грађевинарству, у конструкционом одељењу за мостове. После кратког времена запошљава се у фирми у којој ће се 32 године касније пензионисати. У тој фирми имаће прилике да ради на пројектима као што су Жежељв мост и мост Слободе у Новом Саду. Ту је упознала и мог оца.

Моји родитељи су се забављали 2 године пре него што су се узели. Пар месеци nakon венчања мој отац је напустио брачну заједницу и посао у фирми. Када се вратио, мама је поднела захтев за развод и вратила се код својих родитеља.

27.05.1984. године, нешто после ручка, мама је схватила да је време за породилиште. Пре вечери на јастуку је држала малу векну, оцењену чистом десетком, са нешто више од три киле. Доктор је питао како ћу се звати – каже мама: Јелена. Тако смо се упознале моја мама и ја.

Моја мама је одличан пливач. Бавила се и роњењем и фолклором. Обожава да плеше и да се смеје. Воли људе више него ја, зато је и бољи човек од мене. Непоправљиви је оптимиста и способна је да опрости небројено пута. То сам јој увек замерала али више не јер сада разумем да је то правилан избор у животу.

Бранка Милић верује у људе и добро које они могу чинити а свој живот је инвестирала у добробит своје породице али и свих оних који су јој се икада обратили за помоћ.

Приоритет јој је било моје васпитање и образовање како бих постала независна особа која ће као таква мислити и одлучивати сопственом главом и неће морати да прави компромисе са сопственим системом вредности .

Научила ме је да будем вредна и педантна, да се поуздам у себе, да улажем у своје образовање и да будем од користи заједници у којој живим. Упозорила ме је да се чувам злоупотреба и да сама не злоупотрељавам друге у било које сврхе, да се критички односим према информацијама које примам и да суд доносим на подлози чињеница.

Ако постоји дефиниција за принципе на којима ме је одгајила онда је она садржана у појму хуманизам и то је највреднија ствар коју ми је могла обезбедити у друштвеним околностима које потенцирају ривализам, равнодушност и материјално благостање као једини симбол успеха у животу.