Транзиција

Транзиција

Када је у својој одбрани у поступку „Државни удар“ рекла да је њен притвор последица њених активности у Србији на откривању криминала и корупције, моја мајка је мислила на следеће животне околности кроз које смо прошле и сазнања која смо кроз њих стекле:

Ако оставим по страни заједничко искуство већине грађана Републике Србије а то су године рата и санкција, бомбардовање, ако оставим по страни дуготрајну болест њених родитеља са којом се мајка сама борила, онда бих почела од датума 15.12.2005. године када је, након вишемесечне шикане и дискриминације на радном месту, мојој мајци уручено решење о отказу уговора о раду, након више од 28 година континуираног рада у АД „Урбиспројект“.

Повод за отказ је то што су Бранка Милић и колегиница из другог јавног предузећа, обелоданиле незакониту купопродају одмаралишта „Нови Сад“ у Републици Хрватској, почињену од стране директора јавних предузећа у Новом Саду.

Како је у том периоду моја мајка била мој искључиви хранилац, овај отказ не само да је за обе значио губитак елементарних средстава за живот, већ је на трећој години студија доведено у питање моје даље школовање.

Све до маја 2008. године када је правоснажном и извршеном пресудом Општинског и Окружног суда у Новом Саду враћена на своје радно место, на основу утврђене чињенице да смо обе жртве одмазде извршилаца горе наведене недозвољене и незаконите купопродаје, наш живот је био сконцентрисан на свакодневну борбу за биолошки опстанак.

Октобра 2007. године биле смо присиљене продати стан у ком сам са мајком и њеним родитељима живела од рођења. Са добијеним новцем успевамо, путем овлашћене агенције за посредовање у продаји некретнина и уз ангажовање адвоката са наше стране, купити једноипособан стан у новосадском насељу Детелинара.

У граду који је у свим својим сегментима покривен законском регулативом, неколико месеци након усељења сазнајемо да смо, заједно са још 5 комшија, преварене јер нам је продат стан који не постоји у пројектној документацији. Ово откриће резултирало је свакодневним уценама, претњама и застрашивањима од стране инвеститора и његових адвоката.

За потребе легализације а на очиглед градских, покрајинских и републичких органа следи покушај инвеститора да нас избаци из стана што му уз злоупотребу Општинског суда у Новом Саду и новосадске полиције готово успева а о чему сва сазнања имају тадашњи Минисатр полиције и подпредседник Владе Ивица Дачић, тадашња министарка правде Снежана Маловић и Нардона канцеларија председника Републике.

Само захваљујући брзој реакцији Криминалистичке полиције из Београда, која је утврдила фалсификовање потписа на документима на основу којих је покушано исељење, покушај инвеститора је том приликом пропао.

Овај „инвеститор“ и даље неометано гради у Новом Саду.

Када се нама ово дешавало мама је као члан Удружења преварених купаца станова пред градском управом покренула иницијативу да се уради бела и црна књига инвеститора како се нико више не би нашао у сличној ситуацији. ТВ Војводина је једним кратким прилогом покрила овај случају извештавајући да се ради о „појединачаном случају“ у тренутку када у граду има око 2000 преварених купаца станова, окрећући главу од очигледног проблема грађевинске мафије са којим се бори Нови Сад.

Због ових дешавања мама се пар пута појавила у штампи и на телевизији полазећи од предпоставке да је слободно извештавање „слобода која може да заштити све нас“ (Алан Русбридџер, Гардијан, фебруар 2014).

По одласку у пензију активирала се у Еколошком покрету града на промоцији заштите животне средине и алармирања јавности о претњама по здравље које постоје у нашем окружењу. Са обзиром да се и сама лечила на онкологији у Институту у Сремској Каменици овај проблем јој је био близак, нарочито што је број оних које је познавала а који су боловали од неке врсте тумора из дана у дан растао без обзира на узраст, како је посведочила у својој одбрани.

Крајем 2011-те године, око 18:00 часова брутално је нападнута са леђа и опљачкана испред наше зграде, на очиглед пролазника и комшија. Нико није пришао да помогне, нико није покушао да заустави нападача. Власник мењачнице који је камерама на свом објекту могао имати снимак нападача није хтео да исти снимак преда полицији. Полиција је на увиђај изашла скоро сат времена касније. Нападач никада није пронађен, колико ми знамо. Познато је да је Детелинара небезбедан део града са честим нападима на појединице и личну имовину. Са овим у вези мама се такође обраћала ПУ Детелинала како би добила информацију који је план заштите стновништва у овом новосадском насељу. Одговор је био такав да не желим овде да га публикујем али из њега је било очигледно да нема никаквих гаранција безбедности. Сличан одговор смо добиле и од бившег министра за људска и мањинска права, Расима Љајића, који нам је поручио: „да станемо у ред жртава транзиције“.

Пошто Нови Сад ипак није велик град, људи су почели да препознају маму на улици и да јој прилазе са молбама за помоћ јер су сви имали сличне животне околности. Прво су то биле комшије а потом и потпуни странци који су је препознали из новина или са телевизије.

Много је људи продефиловало нашим животима са молбама за помоћ, скоро ни једна није била одбијена. И то је исправно. Да ништа више у животу није урадила, од ње доста.

Међу осталима, помогла је једној суграђанки да не буде избачена на улицу такође по основу преваре код купопродаје непокретности.

А онда, једна молба за помоћ око две године пре тог 15.10.2016. када је притворена, покренуће низ догађаја који ће и довести до њеног хапшења.

У питању је човек из околине Ваљева који је имао страшну ситуацију да су му гробови најближих рођака и предака ископани, иако није прошло време које је по закону дозвољено за есхумацију и пребачени на необележене локације, на начин који није у складу са чланом 3. Закона о сахрањивању и гробљима. Ово је урађено за потребе пуњења акумулације бране Стубо-Ровни. Мојој мајци се обратио за помоћ по препоруци и из разлога што је она увек пружала помоћ а не услугу, то значи да никада учињено није ни на који начин наплаћивала. Разумела сам да му је био потребан савет и информација о томе која су његова законска права и могућности у случају када се иста најгрубље крше.

Тада се мама први пут упознаје са ситуацијом изградње бране на подручју града Ваљева и до ње долазе документа која упућују на противзаконитост овог посла и потенцијално катастрофалне последице по град Ваљево у случају пуњења и плављења акумулације. Да су ова документа била аутентична и валидна говори и чињеница да је Скупштина града Ваљева гласала против пуњења акумулација. Ипак, и поред овакве одлуке Скупштине радови на пуњењу нису обусатвљени. По мени, ово је немогућ развој ситуације у једној правној држави.

Ваљево и околину моја мајка је увек поимала као центар здравог живота у Србији, место које још увек одолева загађењима.

Ова сазнања су је запрепастила а нарочито када је схватила да ће пуњењем акумулације бити потопљен манастир Ваљевска Грачаница из 13 века. Неко ко има дубоку везу са својим пореклом и културном припадношћу не може мирне душе да шета кејом, иде на пијацу, кува ручак и ужива у пензији као да се ништа не дешава, као да је све у најбољем реду. Није могла да каже, као што су ми говорили неки моји познаници: Не знам зашто се тангираш, то се не дешава код нас (тј. није у Новом Саду).

Придружује се мирним протестима код манастира и у Београду, против потапања Ваљевске Грачанице. На тим протестима упознаје и припаднике различитих четничких покрета. На једном од протеста говорила је испред РТС-а.

Оставите одговор